Moj život sa dijabetesom razlikuje se od života ostalih po tome što pre doručka dajem insulin, pre ručka dajem insulin, pre večere dajem insulin, pre spavanja dajem insulin i često posećujem lekare. U samom početku sve je bilo tmurno i činilo mi se da nikad neću biti kao pre, da će deca u školi i ljudi na ulici upirati prstom u mene zbog toga šta sam sad. Sada lagano, uzdignute glave idem gradom jer znam koliko mi je dijabetes pomogao u životu oko nekih drugih problema. Ovo je moja životna borba u kojoj ću ja pobediti. Put ka toj pobedi je režim ishrane, odgovarajuća terapija, redovno merenje glikemije i osmeh. Imam mnogo razloga da budem pobednik u borbi, a najjači motiv je moja porodica. Nemam razloge da odustanem, čak ne znam ni kako se posustaje. Danas je 11 godina kako vodim ovaj “presladak” život. Naravno da život sa dijabetesom “taj dvadesetčevoročasovni posao” nazivam borbom, a imam i dosta razloga za to. Tokom ovih 11 godina nekoliko puta sam primala glukagon, bivala u kolima hitne pomoći i na intezivnoj nezi… zbog ovih iskustava imam određene strahove ali i nade. Zahvaljujući treniranju naučila sam da istrajem u borbi, budem odgovorna i odlučna, otporna i jaka. Problem treba preokrenuti u nešto pozitivno. Moj preokret povezan je sa podizanjem svesti o dijabetesu, borbom za naša prava i zaustavljanjem diskriminacije koja je i u ovom kao i u mnogim drugim slučajevima posledica čistog neznanja. On će uvek ostati moj najbolji prijatelj ali i najgori neprijatelj, od mene zavisi šta će biti, hoću li nastaviti sebi da pomažem uz pomoć njega ili ću mu dozvoliti da me nadvlada.

19.02.2012.