I u zlu ima nečeg dobrog
Život je poput puta sa dosta krivina. Nikad ne znaš šta te čeka iza nove krivine. Svaka od tih krivina nosi sa sobom borbu, iz koje možemo izaći ili kao pobednik ili kao gubitnik. Svaka krivina nas uči neku novu životnu lekciju.
Iz ličnog iskustva, mogu da kažem da ne treba bežati od problema, već se suočiti sa njima i iz te borbe izaći još jači nego pre.
Moja najveća borba je počela pre osam godina. Bilo je to sasvim neočekivano i pomalo šokantno. Nakon leta koje sam provela po lekarima, dijagnostikovana mi je šećerna bolest ili stručno diabetes melitus. Dijagnostikovan mi je prvi tip, blaži oblik ove bolesti. Ovo saznanje menja moj život i život mojih najbližih iz korena. Nikada se ni mama ni tata pre ovoga nisu susreli sa ovom bolešću. Ovo je za njih bio mnogo veći šok nego za mene. Imala sam samo deset godina kada se sve ovo dogodilo. Nikako nisam mogla da se pomirim sa tim da moj život neće biti isti kao život mojih drugara. Nakon mnogobrojnih predavanja o dijabetesu, kao i mnogih saveta koje sam dobijala od lekara, shvatila sam da nemam izbora. Desilo se šta se desilo. Na mene je tog momenta pala velika odgovornost. Svakodnevna bockanja i merenja glikemija, čak i do šest puta na dan, vremenom su dovela do nekog mog “bunta”. Odbijala sam da merim glikemije, primam insuline… Mislila sam da ako bolest sakrijem od drugih, da će ona nestati. Naravno da nije nestala. Pre par godina završila sam u hipoglikemijskoj komi. Mojim roditeljima i prijateljima ni malo nije bilo lako jer nisu znali šta mi se dešava. Hipoglikemije mogu biti veoma opasne, ali organizam nas uvek upozori. Grčenje mišića i drhranje celog tela, kao i ubrzan rad srca jasno pokazuju da nešto nije kako treba. Nakon kome nikada više nisam zanemarila ove znakove koje mi sopstveno telo šalje. Nakon hipoglikemijske kome, završila sam i u hiperglikemijskoj komi. Kada ljudima pričam o tome, često misle da se šalim, a sa ovakvim stvarima se ne treba šaliti. Ova stanja ne bih poželela nikome.
Polaskom u srednju školu shvatila sam da ne treba da se krijem dok merim šećer ili dok dajem insulin. Ljudi su slabo informisani o ovoj bolesti i baš iz tog razloga sam rešila da ne krijem to. Nažalost, dosta osoba obolelih od dijabetesa krije svoju bolest. Mada ja na to više ne gledam kao na bolest, to je deo mene, to sam ja. Pre dve godine sam dobila insulinsku pumpu. Sa pumpom mi je dosta lakše, nema više bockanja pet puta dnevno, nema rizika da li će mi se slošiti ili ne, nema onog pitanja “Da li ću se probuditi sutra?”. Ovo pitanje mi se često vrtel po glavi, jer se dijabetes drugačije naziva “tihi ubica”. Tako se zove jer napada i oštećuje organe dok se to na našem licu ili koži uopšte ne vidi. Dosta osoba na ovom svetu ni ne zna da ima dijabetes. Ali ja sada sa sigurnošću mogu da kažem da dijabetes nije bolest. Ja ne mogu da zamislim svoj život bez aparata u torbi, čokoladice u džepu i insulina pri ruci. Dijabetes mi je omogućio da upoznam puno divnih ljudi sa istim “problemom”. Odlaskom na sedmodnevne kampove, svake godine, upoznajemo nove drugare, družimo se i delimo iskustva. Lepo je kada znate da Vas neko u potpunosti razume, da neko oseća isto što i Vi, da neko može sa Vama da podeli savet iz ličnog iskustva. Dijabetes nimalo nije naivan, ali ima i svoje dobre strane. Zahvaljujući okruženju u kom se nalazim i mojoj porodici kao i prijateljima, ja više svoju bolest ne krijem. Dijabetes je postao moja vrlina, iako je na početku svega ovoga, dijabetes bio moja velika mana. Dijabetes me čini posebnom, jedinstvenom, drugačijom… Ja sam u bolesti pronašla nešto što me vuče da idem napred, da ne posustajem, pronašla sam nešto dobro u lošem.
Iako se uvek čini teško gledati na loše stvari sa pozitivne strane, važno je da se potrudimo da u svemu lošem načemo nešto dobro. To nas može ohrabriti i dati nam snagu i volju da nastavimo dalje, čak i u najtežim trenucima.
Ova borba će trajati ceo moj život, a ja biram da iz nje izačem kao pobednik.
– “Otvori plavi krug”
Kristina Milosavljević
učenica medicinske škole
“Sestre Ninković” – Kragujevac
